Dva i po psihijatra

Podsećamo vas da je počela sa radom i naša prodavnica na internetu: 🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/

Postoji to jedno pitanje koje najčešće ne izgovaramo naglas, ali ga nosimo godinama: Da li sam ja zapravo dobra osoba? Da li mislite da ste dobar čovek? Ili ne znate sigurno, voleli biste da jeste i stalno se preispitujete? Olivera i Mihailo otvaraju temu koja ne može da se svede na folozofske citate niti na jednostavne moralne formule. Dobrota često nije ono što mislimo da jeste, ni odsustvo greške, ni trpljenje, ni izbegavanje konflikta po svaku cenu, ni lista lepih postupaka niti stalno žrtvovanje sebe zarad drugih. Pa šta onda uopšte znači biti dobar čovek? Postoji li apsolutna dobrota? I da li je dobrota osobina, odluka, kapacitet ili rezultat vaspitanja? Da li se dobra osoba prepoznaje po nameri ili po posledici? I da li nas neki loši postupci trajno diskvalifikuju iz tog "kluba dobrih"? Danas razgovaramo o griži savesti, empatiji, osećaju krivice i potrebi da budemo viđeni kao moralni. O tome kako nastaje unutrašnji sudija koji nas procenjuje, razlici između autentične brige i potrebe za potvrdom. I o granicama, jer ponekad je reći “ne” zdravije nego reći “da” svima. Što opet otvara pitanje da li je dobrota isto što i popustljivost i može li se biti dobar, a postaviti čvrste granice? Zašto su neki ljudi “dobri za sve”, a nemilosrdni prema sebi? I da li je moguće da previše truda da budemo dobri zapravo krije strah od odbacivanja? A šta kada se jave zavist, agresija, sitne sebičnosti koje svi imamo? Ako smo sposobni za ružne misli da li to znači da nismo dobri? Ili je upravo sposobnost da ih prepoznamo i ne postupimo po njima dokaz emocionalne zrelosti? Da li je odgovor na naše pitanje od milion dolara ipak proces, put i preispitivanje, tokom kog se pitamo šta radimo sa svojim kapacitetom za dobro i kako živimo sa sopstvenim manama?

A možda je dobrota slična vodi koja menja pejzaž tiho, polako i uporno. Voda oblikuje kamen ne snagom, već doslednošću. Tako i dobrota ne mora biti spektakularna da bi bila snažna. Ona je svakodnevni izbor: Kap po kap. Izbor koji podseća da je snaga često u jednostavnosti. U onome što je izvorno. U onome što teče, prilagođava se, ali ostaje verno sebi. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.

Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

Podsećamo vas da je počela sa radom i naša prodavnica na internetu: 🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/ Kako izgleda kada vam se raspoloženje ne menja malo, nego drastično? Kada dan počne sa osećajem da možete sve, a završi se u potpunoj iscrpljenosti, tami i osećaju bezvrednosti? Kada između euforije i beznađa nema postepenog prelaza, već strmoglavog pada? Psihijatar Roberto Grujičić razgovara sa pesnikinjom Kristinom Simonović o životu sa bipolarnim poremećajem, ali pre svega o životu samom. O onome što se dešava između epizoda. O pokušajima da se sačuva svakodnevica, odnosi, posao, kreativnost. O strahu od sledeće faze i o tihoj nadi da stabilnost nije nedostižna. Kristina otvoreno govori o svojim iskustvima: Kako izgleda manična faza iznutra, kako se prepoznaje pad, kako porodica i prijatelji reaguju, i koliko podrška, ili njen izostanak, može da promeni tok borbe. Razgovaramo o terapiji, lekovima, stigmi, ali i o tome kako se gradi identitet koji nije sveden samo na dijagnozu. Koliko je teško objasniti drugima ono što se dešava u vašoj glavi? Kako se nositi sa osećajem krivice nakon epizoda? Gde je granica između kreativnosti i bolesti? I može li se, uprkos svemu, voditi ispunjen i smislen život? Ako ste se nekada osećali neshvaćeno, ako ste pored sebe imali nekoga ko se bori, ili ako jednostavno želite da razumete, ova priča je važna. Jer, iza svake dijagnoze stoji čovek. I njegov život ne počinje niti se završava jednim poremećajem. Borba, svaka, pa i ova, često je poput vode: Čas nosi, čas povlači, ali, dok plivamo kroz nju, uči nas izdržljivosti i ravnoteži. I ta navala u talasima je prirodna, baš kao i promena kroz koju prolazimo dok učimo da živimo, prihvatimo i pronađemo sopstveni mir. 🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena. Uz ovu epizodu preporučujemo da, ukoliko niste, pogledate i: https://www.youtube.com/watch?v=LEQH6s6F-Hk Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/ 🔔 Pretplatite se na kanal i uključite obaveštenja kako biste bili u toku sa novim epizodama! 📩 Pišite nam utiske u komentarima, uvek smo raspoloženi da čujemo vaša mišljenja, kritike i predloge.

Podsećamo vas da je počela sa radom i naša prodavnica na internetu:
🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/
Šta zapravo znači "ličnost“? Da li smo skup osobina, obrazaca ponašanja i iskustava ili nešto mnogo fluidnije od toga? U ovoj epizodi psihijatar Mihailo Ilić razgovara sa gošćom, psihijatrom i psihoterapeutom Irenom Đorđević, o tipovima ličnosti izvan uobičajenih šablona i dijagnoza.
Danas ne govorimo o "normalnom“ i "nenormalnom“, već o razlikama: kako se ličnost formira, šta u njoj ostaje stabilno, a šta se menja kroz život, zašto isti svet doživljavamo potpuno drugačije i gde prestaje teorija, a počinje stvarni čovek. Dotičemo se klasifikacija, ali ih ne koristimo kao fioke već kao alat za razumevanje, samorefleksiju i bolju komunikaciju sa drugima.
Ovo je epizoda o raznolikosti, nijansama i prostoru između etiketa, o ličnosti kao procesu, a ne presudi. Govorimo i o modelima adaptacije ličnosti, sagledanim kroz prizmu transakcione analize, o tome kako se ličnost oblikuje u odnosu na okruženje, rane odnose i očekivanja koja učimo da prepoznajemo ili da im se prilagođavamo. Kako nastaju naši načini reagovanja, koje strategije nosimo iz detinjstva u odrasli život i zašto nam neke od njih danas služe, dok nas druge sputavaju? Iz ugla transakcione analize, tipovi ličnosti ne posmatraju se kao krute kategorije, već kao dinamični obrasci prilagođavanja, koji mogu da se razumeju, osvešćuju i, po potrebi, menjaju.
Jer promena nije slabost, već konstanta. Kao voda koja uvek pronađe svoj put, i ličnost se prilagođava, menja oblik i teče dalje. Zato je sa nama danas ponovo Rosa, prirodna baš kao i promena.
🌿 Epizodu podržava Rosa - prirodna, baš kao i promena.
Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

Podsećamo vas da je počela sa radom i naša prodavnica na internetu: 🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/

Zašto je identitet i dalje problem? Zašto se različitost u našem društvu doživljava kao pretnja, a ne kao činjenica? I kakvu psihološku cenu plaćaju oni koji svakodnevno žive pod pritiskom da se objašnjavaju, dokazuju ili kriju ono što jesu? Danas govorimo o najčešćim psihološkim problemima sa kojima se susreću pripadnici LGBTQ populacije u Srbiji, iz ugla struke i dugogodišnje terapeutske prakse. Gošća psihijatra Roberta Grujičića je psihološkinja i psihoterapeutkinja Jelena Vidić, koja kroz konkretna iskustva iz rada sa LGBTQ osobama govori o internalizovanoj stigmi, strahu od odbacivanja, porodičnim konfliktima, nedostatku podrške, ali i o posledicama stalne društvene nesigurnosti: anksioznosti, depresiji i hroničnom stresu. Otvaramo teme nevidljivog nasilja, psihološkog opterećenja svakodnevice i pitanja mentalnog zdravlja u okruženju u kome se identitet stalno objašnjava, često politizuje ili negira. Različitost se u našem društvu retko posmatra kao lično ili ljudsko pitanje, ona se gotovo po pravilu pretvara u političku temu, teren za ideološke sukobe i simboličke borbe. Istovremeno, vidljivost i prava LGBTQ osoba nisu nastali spontano, već su rezultat dugotrajne borbe za priznanje, sigurnost i elementarno dostojanstvo. Upravo zato što su izboreni, a ne poklonjeni, oni se često dovode u pitanje, relativizuju ili predstavljaju kao nametnuti. Pričamo i o ulozi terapeuta, važnosti bezbednog i neosuđujućeg prostora, kao i o mehanizmima otpornosti koje LGBTQ osobe razvijaju da bi očuvale psihološku ravnotežu. Govorimo o mentalnom zdravlju, društvu i odgovornosti koju svi delimo.

Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/

Podsećamo vas da je počela sa radom i naša prodavnica na internetu:
🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/
Niko nije rekao da će biti lako
Kako vama zvuči ova rečenica?
Kao istina? Da. Ali, ona sa kojom se prvi put mnogi ljudi jako često susretnu tek u ordinaciji psihijatra, u suočavanju sa samim sobom. Jer, psihijatar je tu da nam pomogne da dođemo do istine, ne tek da pruži utehu, već da nam ukaže na to da bez suočavanja nema promene, bez strpljenja nema pomaka, i bez iskrenog razgovora nema izlaza.
I to je još jedna istina sa kojom je neophodno da se suočimo.
Šta se zaista dešava iza zatvorenih vrata terapijske sobe? Sa kakvim se pričama psihijatri najčešće susreću, gde su granice pomoći, a gde počinje nemoć? Koliko su terapeuti spremni na ono što čuju i koliko ih to menja?
O tome danas Mihailo razgovara sa kolegom Stefanom Jerotićem, autorom knjige Niko nije rekao da će biti lako o iskustvima iz kliničke prakse i pričama iz ordinacije. Zašto ljudi dolaze psihijatru, šta ih najčešće dovede do tačke u kojoj traže pomoć i šta se dešava kada shvate da brzih rešenja nema?
Kroz primere koji su oblikovali njegovu knjigu, Stefan govori o susretima sa anksioznošću, gubitkom, unutrašnjim konfliktima, osećajem praznine i borbi koje se često i dugo vode u tišini.
Današnja priča otvara prostor za razumevanje procesa, granica psihijatrije, ali i snage razgovora koji može da pokrene promenu. Šta znači ostati uz nekoga dok mu nije lako? Kako izgleda terapija kada se skine očekivanje "da mora da bude bolje odmah“? I šta zapravo znači prihvatiti da oporavak nije linija, već put prepun uspona ali i padova?
Niko nije rekao da će biti lako, ali upravo tom rečenicom počinje iskren razgovor o ljudskoj patnji, odgovornosti, struci i mogućnosti da se, korak po korak, ipak ide dalje.
Dodatni sadržaji su na raspolaganju i na YouTube kanalu za članove, kao i na Patreonu. Podržite nas i pretplatite se za naše ekskluzivne sadržaje: https://www.patreon.com/c/dvaipopsihijatra/